Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

132

Уђе срећом милицајац и то онај шарени, што свако чудо зна. Знам, нема му

више мрдања. Сам му казујем све по реду.

– Рече ми један чојек…

– Шта ти рече, ђе ти рече – прекиде ме оштро.

Рекох да је ово класни непријатељ. Рекох да на овом мјесту сједи Матијас,

највећи Србин по професији, прерушио се у Грка. Цвикере ставио да га не по

знамо.

– То код тебе и мене не пали, но одма’ турај белензуке на руке.

– Полако, редом ћемо. Као прво дај ми твоја документа – вели Шарац.

– Личну карту сам изгубио, возачку су ми узели ови наши, од докумената

имам само огледало.

– Да видим.

Ја му га пружих. Погледа га са обадвије стране.

– Што одмах не кажеш да смо колеге? – рече.

– Како се понаша? Шта рече, ђе је тица кренула.

– На неки врх, каже, „има једно мјесто, а горему ниђе краја нема“.

– Ту се сигурно састају!

– Видиш ли ти јадан, ‘оће Црну Гору да обурдају!

– Награду што сам открио класног непријатеља, да макар подијелимо. До

бро сам је заслужио. Колико сам ја оваквих случајева открио, али је овај

опаснији од свих.

– Савезно зло, да га већег нема!

– Ех, кад ноћас укркам код Филипа на коњу! Преузећу ствар у своје руке!

– Ђе си кренуо тицо? – пита га Шарац.

– За Црну Гору.

– Таман, заједно ћемо, све паске.

– А којим послом, може ли се знати?

– Да узмем „неку“ Његошеву награду, ако си чуо за њу?

– Таман фино, јопет ћемо заједно. Тамо ћемо ми теби дати твоје огледало

које си заслужио!

Слободан Миров Крушчић