Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

130

СВАКО ИМА СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО

ПУТУЈЕМ возом из Београда у Црну Гору. У истом купеу, преко пута

мене, сједи човјек, некако ми познат. Гдје сам забога видио овог човје

ка? Негдје сам сигурно са њим сједио. Знам, сигурно нијесам у библио

теци или позоришту. Највјероватније у кафани, али како да се сјетим. Тамо се

мораш вазда по трипут представљати и упознавати са мном.

Он нешто чита, ћути, понекад опсује себи у браду. Некад му се отме нека

псовка, као када сам ја некада знао српски, на чистом српском језику. Сретоше

нам се погледи и ја искористих да га упитам:

– Пријетаљу, чеговић си?

– Нијесам чеговић, ја сам Матијас.

– Грк.

– Тачно.

– А одакле си, брате?

– Из Мртвог дубоког.

– То је неко мало мјесто, које му је веће најближе?

– Веље Дубоко – каза.

Сјетих се, то је она покрајина поред Пиринеја.

– Тачно, видим да добро познајеш ствари.

– А гдје путујеш?

– За Грчку Митровицу.

Мало ми чудна прича. Знам добро географију, ту ме не може преварити.

Иако сам попио, сјетих се у чему је проблем. Промашио сам воз. Не може се ис

тим возом за Грчку и за Црну Гору. Нема везе, изаћи ћу негде успут.

– А ти, из Мојковца, шта има тамо ново?

– Па, углавном ништа. Значајно је једино то што нам је влада затворила

рудник „Брсково“. Преузела је да газдује са оним што је остало. Не бисмо

знали шта ћемо с њим.

– Па шта ће вам? Мичи трице. Неђе сам прочитао да је процијењено то што

је остало на 12,5 милиона динара.

– Хвала Влади Црне Горе што та средства претече и отвори рудник у Гу

сиње – рече он.

– Нијесам чуо, нема тамо ни руде ни рудника – рекох.

– Нема везе. Неко је одлучио да не добију ништа они који су то зарадили,

јер ново братство и јединство потиче из Гусиња.

– Револуција се не може извести без обавезне двије ствари: рудара и пар

тизана. По угледу на Хусињске, сјећаш ли се можда „Коњух планином, вје-

тар шуми, бруји…“

– Шта ће више коме мртви рудари и мртви партизани?

Слободан Миров Крушчић